Дуго, заиста дуго, покушавала сам да водим дневник... Није ишло никако, сам склоп реченица био је чудан и прост, самог смисла није било нигде. А желела сам да опишем догађаје баш онако како сам их доживела. Тада сам скапирала да не треба да описујем догађаје, њих ћу свакако заборавити кад тад - требало је само описати доживљај који су оне проузроковале. То је нешто што се памти, зар не?
Шта ја осећам? Није ли то једно од најтежих питања које можеш поставити особи која је наклоњена стварању? Одговор је прост. Све. Не може тако... Идемо поново.
Сетим се задње ствари која ми се десила и не спомињем је, никако не наводим о чему се ради. Али размишлјам, да ли сам љута? Љута, никако. Не знам шта осећам, мада... Можда. Не, то је ипак конфузно сувише. Срећа се меша са болом, прелази у лјубав, или је то ипак страх? Некако покушава храбро да се пробије свуда и онда се кукавички сакрије пред питањем. Примећујем шта јој фали да настави, једна мала ситница, само мрвица... Снага. Нема је. Нигде никако... Онда схватим и буде ми јасно све.
Умор. Несавладив, опијајућ, истрајан. Скрива вољу, гура напред мрскост. речи и осећања се мешају, све губи смисао и врти се у круг. Сама једна нит мојих мисли, излетела из неуморног торнада који тутња без престанка, лута и покушава да се пробије.
Не... И даље јој не успева. Изгледа да ће то ипак и само остати још један покушај дневника, једне луталице...
